Интелигенција

Интелигенција

Пси су друштвене животиње, али карактер и понашање може да варира од расе до расе, као и у зависности од тога како се власници и остали који дођу у контакт, понашају са псом. Физичко злостављање, као и изгладњивање, може проузроковати веома неуротичну и опасну животињу. Чак и недовољно социјализовани пси се могу понашати агресивно и непредвидиво. Пси могу напасти и човека као и друге животиње, али се ово дешава искључиво због погрешног односа према животињи у прошлости. Занимљиво је да ће пас који је једном злостављан од стране човека, тог човека и те како добро запамтити и већ следећом приликом ће га напасти, наизглед без икаквог разлога, ма колико времена прошло од злостављања .

Интелигенција

Интелигенција

Љубитељи паса највише цене псе због њихове интелигенције, а догађаји у којима пас учествује и сналази се у животу и показују да су они високо интелигентне животиње. Ипак, да ли се може говорити о интелигенцији код пса? Пас не може да мисли као човек нити да ствара као човек, али са друге стране пас распознаје време и простор и има моћ памћења. Инстикти које поседује пас се могу модификовати и усмеравати. Због свега пас учи, па можемо говорити о специфичној врсти памети. Пас је послушан, повезује слике, звукове и мирисе (када види поводац, зна да иде у шетњу и томе се радује). Интелигенција се код паса појављује као мешавина нагона, насљеђа и обуке. Пас не учи зато што разуме, већ зато што обуком стиче поједине рефлексе, памти их и комбинује.

Историја 2

  Историја (наставак) 

Специјализована дела у вези паса, се умножавају од четрнаестог века. Најславније, богато ветеринарским саветима, је дело Гастона Фибуса, који је лепо описао расе попут шпанијела и овчара („Овчар мора да буде беле боје како би га пастир разликовао од вукова“).Од средњег века, па све до Луја XV, краљеви држе чопоре паса за лов на коњима. Франсоа први осуђује сељачке псе на ношење дрвеног трупца око врата, који их онемогућава да лове и наређује да се пресеку подколенице сваком псу који се удаљи од станишта. Анри трећи се издваја страшћу за папилонима (патуљасти шпанијел). Пудла Луја XV, Филу, ужива сва права, а краљ такође поседује и псе способне да пронађу тартуфе. У осамнаестом веку, природњак Бифон редигује прву генеалошку књигу раса.

Бишони, пудле и патуљасти шпанијели воде дворски живот, а познати писац Жан-Жак Русо, оживљава успомену на свог верног пријатеља. Многе расе паса и данас носе име по неком монарху као што је случај са шпанијелом краља Чарлса. У деветнаестом веку, зоолог Кивије предлаже нову класификацију раса. Под Наполеоном, ситне расе уживају благонаклоност буржоазије. Пси постају маскоте ратова, служе као животиње за вучу (све до 1823. године када је ово забрањено) и управо у деветнаестом веку се и рађа нова идеја, она о поштовању паса.Енглези, као велики заљубљеници у кинотехнију (како су звали науку о псима), организују прву изложбу паса у Лондону, 1859. године. У француској је 1884. године основано Централно друштво за побољшање раса паса. А само неколико година раније, 1871. године, током опсаде Париза, пси су изгладнелим Парижанима служили и као храна. Први светски рат, пси дочекују под барјацима где најтужнију судбину доживљавају пси из Русије, који су били дресирани да, набијени експлозивом, потраже свој дневни оброк под непријатељским колима. После великог рата, пси за лов и пратњу стичу известан значај и такође постају, како ликови из стрипова и цртаних филмова, тако и протагонисти реклама. Током Другог светског рата, гоничи, чувари и спасиоци су често следили своје господаре на стазама егзодуса.

Историја 1

Историја

Наизменично експлоатисан и поштован од својих господара, пас већ дуго дели човекову судбину. Дружељубиви грабљивац који, зависан од вође, живи у чопору, дозволио је да буде припитомљен, о чему свједоче псећи скелети у близини људских остатака откривених у праисторијским налазиштима у Русији (Асантова гора, 10.000 до 12.000 година п. н. е), као и сликарство и резбарије на стенама.После праисторијског периода, око трећег миленијума пре нове ере, пас је у старом Египту био предмет култа, а убиство пса се кажњавало смртном казном. Анубис, божанство са главом пса или шакала, служи као водич у загробни живот. Хртови, басети огромни пси прате фараоне, имају право на сахрану, а налазимо их и мумифициране у саркофазима. Молос је такође присутан и у праскозорје сумерске и асирске цивилизације, гдје је коришћен у рату и лову. У грчкој митологији, пас Кербер чува подземни свијет, а Хомер у Одисеји прича како верни Аргос умире од емоција, имајући тек толико снаге да препозна свога господара Одисеја по његовом повратку кући. Аристотел помиње молосе, бишоне, као и друге расе паса. Псећи род има своје хероје у молосима, који Спартанце прате у рат и у педесет срчаних бранилаца Коринта, од којих једини преживели, Сотер, спашава становништво масакра, разоткривши непријатеља. Са друге стране, Хипокрит изражава страх од ове животиње, као преносиоца беснила, а циницима (грчка реч за пса) се називају филозофи из трећег века п. н. е. који одбацују све конвенције.Упозорење на улазу у римске куће: ПАЗИ СЕ ПСА!Антички Рим има своје свете псе, чуваре Вулканове пећине. Прозаичније, пас се такође дресира за чување страже, за пријатељевање или борбу, игра улогу ђубретара у градовима и чува куће: на мозаицима римских кућа се може прочитати по први пут „пази се пса“ (cave canem). Јулије Цезар, приликом освајања Галије, 56. године п. н. е, води пса, непријатеља лавова и бикова по римским аренама, чија ће се лоза разгранати по читавој Европи. 

Порекло

Порекло

Постоји више мишљења о пореклу паса.По једном су исти припитомљени пре 17 хиљада година, а по другој пре више од 150 хиљада година. Такође се разликује и питање животиње од које је настао пас. По једнима је у питању вук, по другима шакал, а по трећима којот. Претпоставља се да су почеци пријатељства између човека и пса настали као резултат међусобног удруживања номадских племена и чопора вукова/шакала, гонећи исту дивљач по истим територијама, захваљујући аналогним ловним техникама.Ипак, разборита је и хипотеза да су се карактеристике савремених канида појавиле још пре 10 милиона година. Наиме, пре 10 милиона година, у Сјеверној Америци се појављује Canis leophagus, најстарији представник рода Canis. Фрапантна је његова сличност са врстама које данас познајемо. Његова величина је као код којота, мождани капацитет је незнатно увећан у односу на претходне врсте, зубало му је типично псеће, а удови тркачког типа. У овом, још увек раном стадијуму еволуције, немогуће га је ипак везати за неку прецизну линију сродства, јер не постоји значајна разлика између предака вука, којота и шакала. Изгледа да је овога пута Canis leophagus, био тај који је прешао Берингов мореуз у правцу Евроазије и од тада се може следити његова еволуција у Европи. Canis cipio је први представник те еволуције, откривен у арагонским Пиринејима, у слојевима који датирају од пре 8 милиона година, он служи као образац канида старог света. Док изгледа да шакал и којот воде порекло од Canis cipio, први у старом, а други у новом свету, вук потиче из једне међуврсте, Canis etruscus, веома честе у Европи пре два милиона година.Према најновијим истраживањима, пас највероватније води порекло од вука. Овај закључак је изведен на основу анализе грађе зуба - молара. Вук и пас имају истоветну грађу молара, док се ова заједничка анатомска особина не може наћи упоредо код паса и шакала.Било које време да је у питању, од тада, до данас је развијено више стотина различитих раса паса. На пример, висина гребена код пса се креће од висине од десетак центиметара (код чиваве), до висине од једног метра (код немачке доге). Боје крзна код паса су од беле до црне, са свим могућим варијацијама. Захваљујући својим многобројним способностима пас обавља различите послове прилагођене данашњем начину живота.По једној од верзија, да пас потиче од вука, је једног дана један вук самовољно дошао у логор код људи и ту остао, хранећи се отпацима њихових оброка и пратећи их свуда где би кренули. Тако је вук припитомљаван док се није створио пас.Вук је, иначе, хиперактивна животиња. То значи да вук неће седети и чекати да му неко принесе чинију пуну хране, већ ће кренути у потрагу за храном, лов.Први пси су изгледали скоро идентично као вук. Све касније, пси изгледају све другачије. Тако је човек укрштао псе разних раса, и због тога ми данас имамо велики број раса различитих висина, темперамената, намена, боја... Први пси су углавном били коришћени као чувари и стражари и њихов задатак је био да обавесте људе о присуству уљеза.

Пас

                                          ПСИ

Пас је припитомљени сисар из породице Canidae. Археолошки налази доказују да пас најмање 9000 година живи уз човека, иако постоје индиције да се тај период продужи на читавих 14.000 година.Фосилни остаци показују да су преци модерног пса живели уз човека још пре 10.000 година.

Данас постоји око 40 милиона паса и око 800 раса (што је више него било која друга врста животиње) најразличитијих димензија, физиономије и темперамента, и које представљају најразличитије веријетете боје и врсте длаке. Пас је уско повезан са човеком, коме служи као кућни љубимац, као чувар, водич, овчар и др. Пас је једна од најраспрострањенијих животиња на свету чију популарност надмашује једино мачка.Пас је подврста сивог вука, за кога се верује да је директни предак пса. Најновија истраживања потврђују да је пас био по први пут припитомљен на истоку Азије, највероватније у Кини. Такође, није сигурно да сви домаћи пси потичу од исте групе или се процес доместикације поновио више пута на више места.